Dešavanja · 26. april 2026. · 7 min
Cannes otvara vrata filmu koji se ne gleda, već doživljava
Treće izdanje Immersive Competition programa u Cannesu pokazuje da filmska priča više ne mora da stane u pravougaoni ekran. Devet radova koristi VR, velike projekcije i zajedničke prostore u koje publika bukvalno ulazi.
Kada kažemo „gledanje filma“, automatski zamišljamo publiku okrenutu prema ekranu. Cannes je 2026. još jednom otvorio prostor za drugačiju ideju: priču kroz koju se krećemo, koju delimo sa drugim posetiocima i koja reaguje na naše prisustvo.
Festival je 24. aprila predstavio devet radova iz osam zemalja za treće izdanje Immersive Competition programa. Izbor obuhvata virtualnu realnost, video-mapping, velike projekcije i prostorne instalacije. Program je održan od 12. do 22. maja u hotelu Carlton.
Šta immersive rad razlikuje od običnog filma?
U tradicionalnom filmu reditelj precizno odlučuje šta je u kadru i koliko dugo ga gledamo. U prostornom iskustvu gledalac može da okrene glavu, promeni položaj ili sam izabere detalj. Autor više ne režira samo kadar, već pažnju u prostoru.
To menja sve: scenografiju, zvuk, montažu, ritam i način na koji se publika uvodi u priču. Zvuk mora da usmerava bez agresivnog naređivanja. Svetlo mora da radi i kao dramaturgija i kao navigacija. A priča mora da ostane jasna i kada svi ne gledaju isto mesto.
Film postaje kolektivno iskustvo
Posebno zanimljiva novost 2026. bila je tehnička postavka za do 200 učesnika u jednoj sesiji. Immersive radovi često se vezuju za usamljenu osobu sa headsetom, ali Cannes je naglasak prebacio na zajedničko prisustvo. Publika ponovo reaguje zajedno, samo bez klasičnog platna.
Pobednički rad Katàbasis Uga Arsaca nagrađen je kao duboko ljudsko i emocionalno iskustvo. Specijalno priznanje dobio je The Black Mirror Experience. Tokom festivala zabeleženo je više od 3.000 rezervacija, što pokazuje da ovo više nije marginalni tehnološki eksperiment.
Gde je ovde prilika za komercijalnu produkciju?
Tehnologija iz festivalskih instalacija brzo ulazi u promocije, muzeje, lansiranja proizvoda i velike događaje. Brend više ne mora samo da pusti video na zidu. Može da napravi prostor u kome proizvod dobija razmeru, zvuk, interakciju i putanju kretanja publike.
To ne znači da će klasičan film nestati. Naprotiv, njegovo znanje ostaje osnova. Kadar, svetlo, gluma i dramaturgija i dalje su tu — samo se platno proširilo na ceo prostor. Za autore je to uzbudljivo i pomalo zastrašujuće: više ne režiramo samo ono što se vidi, već i način na koji se gledalac nalazi unutar priče.